30.04.2017.

Moja utihnula dinamika.

Mislim da sam suviše mirno more.
Dotaknuli smo se jednom toga, i shvatila sam da sam to valjda razvila kao mehanizam odbrane.

Nekada sam stvari radila tako da sam se trudila da ih dovedem to kakvog-takvog savršenstva.
I to je bilo, toliko iscrpljujuće. Jer ko još sve redom radi savršeno. Ko sve radi dobro, a kamoli savršeno.

...nerealni zahtjevi i očekivanja.

I onda sam iz jedne krajnosti i suviše detaljisanja, otišla u drugu.
Počela sam suviše da ne marim za neke stvari, i ne pridajem pažnju više detaljima koliko bi trebalo.

Prvo sam mislila da to nije istina, a onda kada mi je više osoba to reklo, malo sam se preispitala.

I sad, umjesto da gledam da li je crno ili bijelo, sve ili ništa, treba zbog sebe da nađem neki kakav takav balans.
Makar da krenem prema tom balansu.

Kako se ono prohoda...mali koraci, padanje, pomaganje okolinom i neodustajanje...
Život ti od početka ukaže na neke stvari.

Ne treba mi oluja, samo malo pokreta, prirodnosti, talasa...
Malo onog, za šta sam stvorena.


Stariji postovi