U orahovoj ljusci, crtajući granice.

Momenat najveće sreće: Onda kada se desio On.

Zbog toga sam nastavila dalje svaki puta onda kada bih sebi iskreno rekla da ne mogu.

Momenat najveće tuge: Izdaja. Dvije izdaje, vremenski tako blizu.

Srećom mogu reći danas, zaista preboljene.

Možda i nisam morala toliko da patim, danas svakako ne bih baš toliko.

Počinjem da volim oštrinu. Ona je neophodna uz čistu emociju, jer jedino tako je čovjek nekakva cjelina.

Pogotovo kada shvatiš da postoji mnogo ljudi koji ne cijene i situacija gdje se ne cijeni tvoja dobrota, empatičnost. Mislim da je to što svi ne cijene pomenuto sasvim normalno, ali i da i dobri ljudi treba itekako da poštuju sebe, čak i više nego oni manje dobri.

Kao što kaže jedna pjesma:

“I opet, treba mi granica

jer da nje nema
do sad bih već bila tamo
gde stvarno ne želim”

Da budem mehki pamuk. Da budem vatra. Svjetlost i tama. Da otresem nemilosrdno.

Malo je cjelovitih.

rozabelikova
Nisam prihvatila šablon. Na prvu je teškoća, u suštini je bogatstvo i ono ispravno. Jednog dana će mi biti drago.

2 komentara

  1. A čuj, kad čovik privaziđe problem, uvik mu se čini kao da je to bija manji problem nego što je stvarno bija. Jasno da bi sad manje patila, kad si naučila lekciju. Ali bitno je da si ti naučila. 🙂

    Sviđa mi se citat i sviđa mi se kraj posta. I da, ne cjene svi dobrotu i empatiju. Ali ti koji to ne cijene su najviše zakinuti. Mada, jedno je razumit ih a drugo imat posla s njima. Ja ih zaobilazim kad god mogu.

Komentariši