Rehabilitacija.

Shvatila sam da je moj osmijeh najdraži ipak meni, jer ga ja osjećam prije svih drugih.

Nedostaje mi, strašno.

Nedostaje mi moja lahkoća, moja duša na oblaku, ma kako to nekome izgledalo glupo ili prejednostavno.

Takvi teški ljudi nisu ni bitni, zajedno sa svojim visoko-intelektualnim promišljanjima, uzvišenim kompleksnostima, svetim zamršenostima, internim diskonekcijama…

Nedostaje mi moja duša pero, radost bez razloga, radost s razlozima, uživanje u tišini, disanje i bivanje.

Bitna sam ja sama sebi, i to tako i treba da bude.

Nedostajem sama sebi, da izvedem sama sebe, da nasmijem sama sebe, da ojačam samu sebe.

Toliko je toga u prethodnih mnogo mjeseci bilo u vezi vanjskog, u vezi ciljeva, u vezi drugih prije mene.

Neko bi mi dao aplauz na postignutom, a ja ovako umorna i otuđena od sebe, ne vidim na čemu.

Promašeni aplauzi…

Bitno je stići do ciljeva, ali ne gubiti sebe putem. Iako je nekada neizbježno, neminovnost života.

Oporavak, konekcija, prisutnost, sporost – nije za aplauza, ali je suština.

Manite me tuđeg divljenja, ja hoću svoje!

A ono dođe, i teže za imati…

rozabelikova
Nisam prihvatila šablon. Na prvu je teškoća, u suštini je bogatstvo i ono ispravno. Jednog dana će mi biti drago.

4 komentara

Komentariši